Zašto je važno početi na vreme?  (iz ugla majke trogodišnjeg dečaka sa razvojnom disfazijom)

Kad je moj sin napunio dve godine, svaki dan sam iščekivala da me pozove „mama“ vrištala bih na sav glas. Međutim, do toga nije nikako dolazilo. Svi oko mene su govorili kako su dečaci lenji i kasnije progovaraju, kako je tatin brat progovorio tek sa 4 godine. Pusta majka, strah mi nije davao mira. Uprkos nerazumevanju od strane porodice, odlučila sam da potražim pomoć. Čak se njegov pedijatar nije slagala sa tim da mu je potreban pregled stručnjaka, preuzela sam korak i sama ga odvela kod defektooga. Bila sam u pravu. Mom dečaku je dijagnostikovana alalija, a kasnije razvojna disfazija. Bila mu je preko potrebna pomoć. Kada su ukućani pročitali izveštaj defektologa svi su bili saglasni da nam je potrebna pomoć i rad. U vrtiću su mi govorili kako kad ostala deca rade grupne aktivnosti za stolom, on se sakrije ispod stola igra se sam, jer ne razume šta se od njega traži. Shvatili smo da ne razume, što je veći problem od toga što ne govori! Imali smo sreće da smo ga doveli na pravo mesto.

Njegov defektolog je bio stručnjak koji uliva poverenje i nadu, ali istovremeno nam je otvoreno rekla koliki će ovo biti izazov i za njega i za nas kao roditelje. Najteže je bilo noću, legnem i onda se preispitujem gde smo pogrešili. Genetika, trudnoća i sve posle toga. Tražila sam „krivaca“! I danas kad kažem ljudima da moje dete ima poremećaj u razvoju govora, osećaju se neprijatno i pokušavaju da me uteše kako će sve to proći, kako neću moći da ga zaustavim kad krene da govori. To mi ne pomaže, a jednostavno i nije istina. Može samo biti bolje i to ako puno radimo i ulažemo svoje vreme i ljubav. Važnije je koliko i šta radite sa njim kući jer dete provede mnogo više vremena kod kuće nego nekoliko puta nedeljno kod defektologa, ali ne možemo bez njega. Moramo raditi zajedno. Moramo da dozvolimo stručnjacima da rade svoj posao i da maksimalno moguće pratimo uputstva kako bi bilo bolje. 

Danas, posle godinu dana od prvog susreta, moj dečak govori „mama“ i topi mi led oko srca, ali trebalo je puno da bi se – obrisati došli do toga. I dalje radimo i ulažemo u njegov razvoj. Verovatno će neki roditelj koji čita pomisliti „Pa radim i ja sa svojim detetom“, ali nije isto. Vaše dete ima prirodnu potrebu da imitira – koju smo mi morali da izazivamo i stvaramo. Vaše dete je svojevoljno pokazivalo životinje u slikovnici, a nama je trebalo tri meseca da usvojimo pokazni gest. Vaše dete je reklo „mama“ sa godinu dana, a moje srce je strepilo da li će to ikada čuti….e zato nije isto. Nije isto ni kada ćete početi da pomažete svom detetu. 

Ako krenete na vreme, verovatno ćete mnogo brže postići rezultate, a i Vaše dete će se osećati spretniije i samostalnije. Da nismo krenuli sa dve godine, nego sada, verovatno bi čekali do njegove četvrte da čujemo „mama“.

Nemojte slušati mene, niti rodbinu, niti logopeda, slušajte svoje dete. Ono biće koje ste nosili 9 meseci ispod srca, a posle toga do kraja života u srcu. Samo će Vam reći koliko ste mu potrebni. Danas svi koji su bili protiv „priznaju“ da su pogrešili i da sam bila u pravu što sam insistirala na pomoći stručnjaka, ali šta da nisam bila toliko uporna?! Šta da sam dozvolila svekrvi da „mesi pogaču na vodenični kamen“ kako ne bi „zaklapao“, umesto što sam tražila pomoć?!

Svaka majka oseti u srcu svoje dete. Koliko god da ne želimo da vidimo to, ne možemo se odupreti. Nemojte se opirati! Pružite ruku svom detetu. Biće bolje i za Vas i za njega.

Želim Vam puno sreće u tome.                                               Danilova mama